16. септембар по јулијанском календару
1. Св. вел. муч. Ефимија. Родом из Халкидона. Отац јој беше Филофрон сенатор, а мајка Теодорисија, обоје благочестиви хришћани. Ефимија беше красна девица и телом и душом. Када Приск антипат устроји празник са жртвоприношењем Ареју у Халкидону, тада се 49 хришћана склонише од тог скверног жртвоприношења и скрише се. Но беху пронађени и изведени пред Приска. Међу њима беше и света Ефимија. Када их охоли Приск упита, зашто се не покоравају заповести царској, они одговорише „и царској и твојој заповести треба се повиновати, ако није супротна небескоме Богу; ако ли је супротна Богу, не само не треба јој се повиновати него јој се треба и противити“. Тада их Приск удараше на разне муке, и то кроз 19 дана, из дана у дан. Двадесетога дана одвоји Ефимију од осталих и поче јој ласкати због лепоте њене, да би је придобио за идолопоклонство. Но како све ласке прођоше узалудно, нареди мучење девице. Мучише је прво на точку, но ангел Божји јави се и изломи точак. По том је бацише у пећ огњену, но Божјом силом би сачувана. Видећ то два војника, Виктор и Состен, повероваше у Христа, због чега бише бачени зверовима; и тако славно скончаше земни живот свој. По том Ефимија би бачена у ров, напуњен водом и сваким отровним гадом; но она прекрсти воду, кад уђе у ров, и оста неповређена. Најзад изведена пред дивље зверове, она се благодарношћу помоли Богу, и предаде дух свој. Родитељи њени чесно сахранише тело њено. Пострада 304. год. и пресели се у вечну радост. Спомиње се и 11. јула.
2. Преп. Доротеј. Пустињак Мисирски, из IV столећа. Подвизавао се пуних 60 година у једној келији у Тиваиди. Одликовао се необичним трудољубљем и чудотворством. Дању зидао келије новим монасима, а ноћу плео асуре, никако не прекидајући молитве и псалмопјенија.
3. Св. Кипријан митрополит Кијевски. Родом од Трнова, но васпитаник српски на Атону. Бавио се нарочито превођењем и преписивањем књига. Покровитељ му је био Филотеј патријарх Цариградски, који кад га упозна у Св. Гори, узе га к себи, и по том посла за митрополита у Кијев. Велике скорби и беде претрпео је као митрополит, но све је поднео благодушно, и својим плодотворним радом много користио руској цркви. У звању митрополитском провео близу 30 година. Пред смрт написао једну опроштајницу, која му је прочитана на гробу. Упокојио се 16. септембра 1406. год. Чудотворне мошти почивају му у Успенској цркви у Москви.
4. Св. муч. Људмила. Баба св. Вацлава краља Чешког. Удата за кнеза чешког Боривоја. Много ревновала за веру Христову, и многе приобрела цркви из незнабоштва. Њена снаха мрзаше је, те посла људе, који старицу Људмилу удавише. Вацлав сахрани тело Људмилино у цркви св. Ђорђа у Прагу. Од моштију њених догодише се многа чудеса. Пострадала у Течину 927. год. Вацлав свети, велики ревнитељ вере православне, би убијен од брата свог Болеслава.
Ефимија свеблажена,
света девица,
На жртву се Богу даде,
Божја овчица;
Нити хукну нит’ јаукну
нити зажали,
Но Богу се на мукама
топло захвали,
Ангели се у пламену
њојзи јавише,
И небеском росом хладном
жар угасише;
О таква је вера наша –
несавладљива!
О таква је љубав к Богу –
неутољива!
Ефимијо, умна дево,
дево Христова,
За муке ти Христос Господ
царства дарова.
Приступ имаш Божјој Мајци
и Христу Богу,
Те молитве свете твоје
помоћи могу.
О Моли се, Ефимијо,
за све грешнике,
Обрати их, светитељко,
у покајнике.
Често нас изненадно сналазе беде, и ми се узалуд питамо зашто? Само црква Христова зна, да објасни узрок свакој беди. Све беде разврстава црква у главном у две групе: једне, које сналазе грешника због старих непокајаних греха, друге, које нападају праведника и служе, по речима Златоустовим „узроком задобијања венаца, као што је то случај са Лазаром и Јовом“. Царица Евдокија тајно се саглашавала са Евтихијевом јереси слушајући у том савете подмуклог евнуха Хрисафија. Но снађе је беда изненадно. Једног дана муж њен, цар Теодосије, донесе царици јабуку, необичне величине. Царица посла јабуку болесноме сенатору Павлину; а овај, из љубави према цару, посла цару Теодосију ту исту јабуку. То даде цару повода, да подозрева у недозвољене односе своје жене са сенатором. Тада цар упита царицу, где јој је она јабука? Царица слага и рече: појела сам! То још више увреди подозрење царево, и цар одагна Евдокију у Палестину. Временом се Евдокија излечила од јереси и, по савету великих духовника Палестинских, вратила потпуно Православљу. Беда царичина није дошла због ма каквих недозвољених односа са Павлином – у томе је царица била потпуно невина – него због њеног јеретичког настројења. Други и другчији случај: цар Маркијан, као војвода, путујући близу Филипопоља виде леш убијена човека на друму, и из чистог милосрђа сиђе с коња и поче леш сахрањивати. У том неко наиђе и виде, и достави војводу суду као убицу. Маркијан имаше бити кажњен смрћу, да се ускоро Божјим откровењем не проказа прави убица. Ова беда спада у ону другу групу – „задобијања венаца“. Војвода Маркијан ускоро по том би изабран за цара.
Да созерцавам чудесне судбе Божје у погледу људи (I Цар 14), и то:
1. како се разболи и умре син Јеровоамов за казну оца богоодступника и за спасење своје;
2. како остала чељад Јеровоамова изгибоше и бише изедена од паса у граду или од птица у пољу.
о властодршцу Господу
Власт имам положити (душу) и власт имам узети је опет. (Јов. 10, 18)
Божанска моћ Господа нашег Исуса Христа показала се и у потпуној власти Његовој над самим Собом. Кад би се моћ божанска могла одвојити од љубави божанске, онда би се могло рећи за Христа: Он је могао ваплотити се а могао је и не ваплотити се; исто тако: Он је могао умрети, а могао је и не умрети. Но Он се је ваплотио по љубави Својој божанској према људима; и по тој истој неисказаној љубави Он је предао Себе на смрт, као пастир добри за стадо своје. Човек, који сам себе убије, нема власти над душом својом, и не убија себе по власти својој него по власти греха, или ђавола, или по власти каквих тешких околности. Исто тако човек, кога други убијају, нема власти над душом својом, нити може рећи за душу своју пред убицама: власт имам положити је, јер он већ мора да је положи и не хотећи. Само је Господ Исус могао то рећи у присуству Јевреја, Својих убица: власт имам положити је. Имајући ту власт Он је могао једним чудом, лаким за Себе, учинити, да Јевреји пре сви изгину, него што Њега на крст распну. Али Он је унапред гледао спасоносне плодове од Своје смрти, зато се драговољно предао, да буде убијен. И власт имам узети је опет. Овим речима Он наговештава Своје васкрсење. По Својој божанској власти, дакле, Господ је и умро и васкрсао.
О Господе свемоћни и човекољубиви, како си дивно устројио спасење људско по моћи и љубави Својој божанској. Помози нам, о помози нам, само да усвојимо то спасење. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Пролог Navigation