18. децембар по црквеном календару
1. Свети мученик Севастијан и други с њим. Овај славни мученик Христов роди се у Италији и би васпитан у граду Милану. У младости још преда се служби војничкој, и као научен, изгледан и храбар омили цару Диоклецијану, који га постави за началника своје дворске гарде. У тајности исповедаше веру хришћанску и мољаше се Богу живоме. Као муж чесан, правичан и милостив беше Севастијан омиљен веома од војника својих. Где год могаше, он спасаваше хришћане од муке и смрти, а где то не могаше, он их храбраше, да неодступно гину за Христа Бога живога. Два брата Марка и Маркелина, који беху у тамници због Христа и већ на ивици да се одрекну Христа и поклоне идолима, Севастијан утврди у вери и охрабри за мучеништво. Када им говораше да се не боје смрти за Христа, лице његово просветли се и сви видеше лице његово светло као лице ангела Божјег. Своје речи потврди Севастијан у чудесима: исцели од немила Зоу, жену тамничара Никострата, нему шест година, и приведе крштењу и њу и сав дом Никостратов; исцели и два болесна сина Клавдија војводе, и приведе крштењу Клавдија и дом његов; исцели од једанаестогодишње подагре и ногобоље Транквилина, оца Маркова и Маркелинова, и приведе га крштењу, заједно са целим домом његовим; исцели од исте болести и епарха римског Хроматија, и приведе крштењу њега и сина његовог Тивуртија. Од њих прво пострада света Зоа, коју ухватише на гробу апостола Петра где се Богу мољаше. После мучења бацише је у реку Тибар. Тада Тивуртија ухватише, и судија постави пред њега жар говорећи му, да избере живот или смрт, то јест или да баци тамјан и покади идолима, или да сам стане бос на жар. Свети Тивуртије прекрсти се и стаде босоног на жар, и оста неповређен. Потом би посечен мачем; Никострат би убијен мотком; Транквилијан потопљен у воду; Марко и Маркелин мучени и копљима избодени. Тада Севастијан би изведен пред цара Диоклецијана. Цар га укори за издајство, но он рече: „Ја се свагда молим Христу моме за здравље твоје и за мир царства Римског“. Цар нареди да га голог стрелама стрељају. Војници га дотле стрељаху, докле све тело мучениково не би покривено стрелама, те се више и не виђаше од стрела. И када сви мишљаху да је мртав, он се јави жив и потпуно здрав. Тада га незнабошци моткама убише. Пострада славно за Христа Господа свога и пресели се у Царство небеско 287. године у време Диоклецијана цара, и Гаја, епископа римског.
2. Свети Флор, епископ амински. Живео у време цара Јустина II и Маврикија (565-602). Беше од племића и племић. Остави метеж и сујету света и повуче се у манастир на подвиг ради спасења душе. Потом изабран за епископа града Аминса у области Кападокијској. И као подвижник и као јерарх угодио Богу и преселио се мирно у Царство Божје.
3. Свети Модест, патријарх јерусалимски. Када му родитељи умреше, њему беше само пет месеци. Но Божјим Промислом би васпитан у духу хришћанском. Када одрасте, би продан као роб неком незнабошцу у Мисир. Но он успе, те обрати свога господара у веру Христову. Господар му дарова слободу. Он се повуче на гору Синајску, где се подвизавао до педесет девете године своје. Тада би изабран за патријарха јерусалимског. Пасао стадо Христово као прави пастир и упокојио се мирно 633. године у деведесет седмој години свога живота.
Севастијан свети стрелама покривен,
У кострет од стрела тело му одето,
Под стрелама душа ничим нетакнута,
K небесима срце молитвом узнето.
Севастијан муке за Христа трпљаше,
Шта су царства силна, шта богатства многа,
Према овој части, према овом блеску –
Под стрелама бити због живога Бога?
Севастијан дивни то је и желео:
За распетог Спаса и сам распет бити,
Мукама и крвљу истину потврдит,
Пред небом и земљом веру сведочити.
Свевидећи Господ што све ствари гледа
Све му капље крви измери, изброја,
И у царству вечном награду му даде,
Обасу га благом без мере, без броја.
Мучениче славни, што за Христа страда,
И страдањем својим што Цркву увећа,
Помоли се Богу за Цркву на земљи,
Да све бива лепша, да све бива већа.
У овоме животу човеку се ставља на избор: или царство земаљско или царство небеско. Бог не чини никакав притисак на тај избор, но свак се одлучује слободно. Када браћа Марко и Маркелин беху осуђени на смрт, остави им пагански судија месец дана за размишљање, да или се одрекну Христа и његовог царства, или да буду погубљени. Тада дођоше у тамницу њихови сродници са једним саветом, a св. Севастијан са другим. Сродници плакаху и мољаху их, да учине судији по вољи и поштеде своју младост. Плачни отац показиваше им своју седу косу и болест своју; мајка их заклињаше храном својих груди, којом их је исхранила; деца њихова плакаху око њих. Сви они у суштини предлагаху им, да се одрекну царства небеског ради царства земаљског. A Севастијан свети саветоваше им супротно томе, говорећи: „О храбри војини Христови, зар због ласкања својих сродника хоћете да изгубите венац вечни …Зар хоћете због женских суза да упустите победну заставу?… Овај живот је пролазан, и толико непостојан и неверан, да ни своје љубитеље никада не може очувати. Шта вреди живот овај, ма неко и сто година поживео? Када приспе последњи дан, не изгледају ли све прошле године и све земаљске насладе као да никад нису ни биле? Заиста неразумно је бојати се изгубити овај скоропролазни живот, када ћe ce примити онај вечни, у коме наслада, богатства и весеље тако почињу да се никада не сврше и остају бесконачни ва век века. Сетите се речи Господњих: непријатељи су човеку његови домашњи (Мат. 10, 36). Нису вам пријатељи ови, који вас од Бога растављају.“ Овим и многим другим речима преовлада св. Севастијан, и мученици свети заволеше више царство небесно него царство земаљско, и радосно пођоше у смрт за Христа.
Да созерцавам целомудреност Јосифову (Пост. 39) и то:
1. како похотљива жена Пентефријева повуче Јосифа на грех,
2. како је Јосиф одби из страха Божјега и из поштовања господара свога,
3. како га жена ухвати за хаљину, но он остави хаљину и побеже наг c душом својом светом.
о Рути
Твој је народ мој народ, твој је Бог мој Бог… смрт ће ме само раставити од тебе. (Рут. 1, 16-17)
Ове су речи дивне и кад их каже син оцу, и ћерка мајци и жена мужу. Но оне су трипут дивније, кад их снаха каже свекрви својој. А ове речи рекла је блажена Рута Ноемини, ожалошћеној свекрви својој. Када умреше два Ноеминина сина у земљи Моавској, где живљаху као дошљаци, старица мајка умисли вратити се у Витлејем, постојбину своју, и тамо кости своје оставити. Па, саветоваше Ноемина, племенита у болу своме – саветоваше младим снахама својим, да остану у земљи својој и да се преудају. Орфа остаде а Рута рече: смрт ће ме само раставити од тебе. Ево прекрасног примера, како свекрва може нежно волети снахе своје, и опет како снаха може бити свим срцем одана свекрви својој. Но у Витлејему требаше неко да храни ове две душе. Ко ће их хранити? Бог и вредне руке Рутине. Да идем у поље да пабирчим класје, рече снаха свекрви. Иди, кћери моја, одговори Ноемина. У туђој њиви, за туђим жетеоцима, требало је пабирчити класје. То није само труд, него и стид. Но Рута прими на себе и труд и стид из љубави према старој свекрви својој. Виде Бог Свевидећи ове две слатке душе и зарадова се. Зарадова се Творац њихов и награди их и прослави, како само Он зна наградити и прославити оне, који се Њега боје. И удеси Бог Промислом Својим да Рута изађе на њиву богатога Воза, да сабира класје. А Воз виде Руту и запроси је у Ноемине. Из тога брака роди се Овид, отац Јесејев и ђед Давида цара. Беше се, дакле, Рута унизила до просјакиње а Бог је учини родоначалницом цара великог, од кога произађоше цареви многи, па најзад и сам Цар над царевима, Господ наш Исус Христос.
О Господе Свевидећи, Господе благи, како си диван у промишљању Твоме о праведним и милостивим. Управи и нас и смилуј се на нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.